Radovan N.

Hm,

Ne, ne pisem sada o curama koje volim, o curama koje ne volim, o curama sa kojima sam bio ili o curama sa kojima zelim biti. Pisem o ovoj zemlji koja se valjda zove Srbija. Da li je to ona zemlja koja me cini srecnim? Da li je to ona zemlja koja me stiti i neguje? Ili mozda zemlja u kojoj je privilegija ziveti? Ne, nije to ta Srbija. Nazalost nisam takvu Srbiju jos upoznao. Mozda sam "slep" ali ipak mislim da nisam imun na njenu ruznocu.

Bese to 1987.godina, 6.avgust, kada sam se rodio. U Jugoslaviji. Zar ne? Cak ni ta Jugoslavija nije ona Jugoslavija koju toliko volim i zbog koje sam se na popisu izjasnio kao Jugosloven. To je bila Jugoslavija koja je polako ulazila u rat, u bedu, izolaciju, nemire i patnju. Bolje receno to je bila danasnja Srbija, ili pocetak nje. Imao sam divno detinjstvo, bezbrizno, srecno....Ucen sam pravim vrednostima koje su danas u Srbiji pogazene i otudjene. Imao sam svu toplinu i ljubav, brigu i paznju i uslove da izrastem u coveka, a danas je biti covek jako nepopularno (mislim na Srbiju). Secam se svojih prvih igracaka, prve bicikle i moskvica, prvih knjiga i kocki, crtaca i stripova, topline moga doma i bezrezervne ljubavi koju su mi ukucani nesebicno dali. Secam se i letovanja, zimovanja, nestasluka, kazni, pohvala. Secam se i mog dvorista u cijem se vrtu nalazilo toliko voca i povrca da smo i za komsiluk "izvozili". Secam se mog kosa, lopti, Mandinih kaseta, Diznijevih crtaca, moje prve enciklopedije, mojih prvih naocara....Secam se mojih simsira i svog tog drveca, te oaze. Neupuceni bi rekli da je to bio lep zivot u bogatoj zemlji. Neki drugi bi rekli lep zivot u siromasnoj zemlji. A oni treci bi rekli, prelepo detinjstvo u zemlji koja je uvodnim taktovima saopstavala zlo koje se sprema.

Kako sam odrastao i sazrevao sve sam vise spoznavao situaciju, teskobu tog mracnog vremena i predvidjao ono najgore: zrtve i krv. Sa cetiri godine sam naucio da citam i pisem oba nasa pisma. Sa cetiri godine sam krenuo i engleski da ucim. Bio sam ambiciozan i uvek podrzavan od ukucana da svoje planove pretvorim u ostvarenje cilja. To je za mene bio veliki korak ali i velika obaveza. Od tada sam bio potpuno svestan stanja, okruzenja, neprilika i propadanja jedne zemlje koja je bila zemlja svih naroda i narodnosti. Sivilo nas je bilo pomracilo i uzurpiralo a istovremeno i ugrozavajuci nasu buducnost, nas jedini zivot. Te godine kada sam se ja rodio, Milosevic je poceo da realizuje svoje frustracije. Poceo je da kuje planove o stvaranju neke Velike Srbije cije ce se granice prostirati do nebeskih svodova. Poceo je da stvara atmosferu linca, atmosferu beznadja, atmosferu straha i propasti. Nije bio sam, uvek je imao uz sebe hordu opskurnih i retardiranih gradjana. A imao je i dva politicka saveznika njegovog profila: Tudjmana i Izetbegovica. Nisu se oni medjusobno mrzeli, oni su samo posejali mrznju medju narodima. Oni su nam oduzeli srecu, slogu i spokoj.

Sve je pocelo da tone, da vene, da smrdi...Sve je postalo nepodnosljivo. Mi, deca, smo to najmanje osetili. Za sebe mogu reci da nisam ni u cemu oskudevao. Ali nije mi nista padalo sa neba. Imao sam sve jer su se moji ukucani zrtvovali za mene, kako bih ja bio srecno dete. Hvala im na tome i to im nikada necu zaboraviti. Volim ih puno. A neka druga deca, neki moji drugari, neke moje komsije nisu imali takve uslove. Ali ja sam vaspitan da budem solidaran i nesebican tako da sam sa njima delio ono sto oni nemaju. Ne bih bio srecan da sam sam uzivao u tome. Moja bicikla je bila bicikla svih mojih drugara. Moje igracke su bile i njihove. Moj mali i neravan kosarkaski teren je bio i njihov teren gde su ucili prve kosarkaske korake. Moje voce je bilo i njihovo. Moj hleb je bio i za njih.

Spustio se mrak, ne onaj koji je prirodna pojava vec politicki mrak, mrak koji je doneo mrznju, ratove, krv i raspad jedne velike drzave. Bio sam u Meljinama kada je Dubrovnik bombardovan. Bio sam jako mali da bih se secao tih trenutaka. Secam se samo kroz maglu ali nazalost sa dvanaest godina sam svakodnevno slusao sirene i zvukove bombi koje pogadjaju mete. Tada nisam slusao ni Mandu, ni Garavog Sokaka ni Djordja Balasevica. Slusao sam samo te zastrasujuce zvukove. A bio sam nemocan kao i svi vi. Bio je i zlocin u Vukovaru, u Dubrovniku, granatiranje i opsada Sarajeva, Oluja, zlocini i genocid u Srebrenici, stvaranje genocidne Republike Srpske, itd. Bombe su bile svakodnevnica, krv je poplavila polja, a majke su sahranjivale svoje sinove i muzeve. Bila je i hiperinflacija, politicki embargo, zabrana izlaska iz zemlje, rat sa celim svetom. Bio je to kraj nase Jugoslavije i pocetak ludila koje i danas traje. Posle toga smo se samo na papiru zvali Jugoslavija.

Nije proslo mnogo a krenuli su novi marsevi, novi ljudi sa istim slemovima i vatrenim oruzjem. Zlocini su se preneli na Kosovo. Silovanje zena, paljenje albanskih sela i proterivanje svih onih koji nisu Srbi. To je uzasna politika pod imenom "Srbija Srbima" koja i dan danas opstaje. Nije Kosovo tek tako izgubljeno. To je cena zlocinacke politike.To je posledica naplate dugova iz proslosti. Ne opravdavam NATO intervenciju, jer je bila protivna medjunarodnom pravu. I to je bio zlocin, ali na to smo i pristali. Svetska politika se sazima samo u jednoj reci a to je MOC. Nas tadasnji predsednik, poznatiji kao balkanski kasapin, je mogao to da spreci dogovorom u Rambujeu. Odbio je, a onda se i smejao sto "prkosimo" celom svetu. Taj predsednik je prizvao bombe i on je najodgovorniji za ono sto je usledilo. Kada je uvideo da smo nemocni i porazeni, kapitulirao je potpisujuci Kumanovski sporazum. Ali tada je bilo kasno. Neki zivoti su izgubljeni, skole, fabrike i mostovi unisteni, ljudi postali labilni, deca uplasena a drzava razorena. I tada smo potpuno izgubili suverenitet na Kosovu. Mnogi govore kako to vreme pamte po druzenju u podrumima i kako su to doziveli kao zabavu. Ne, ja nisam tako na to gledao, jer sam i sa dvanaest godina dobro znao sta to znaci. Moja osecanja su bila ocaj, strah, bes i stid sto zivim u toj zemlji, koja je prirodno lepa a ipak ruzna. Tokom rata ubijen je i novinar Slavko Curuvija. Vecna mu slava i hvala.

Sta je ono sto jos pamtim iz tog perioda? To su one slike ponosnih Srbendi i estradnih idiota koji su sa majicama na kojima je pisalo TARGET pevali i igrali na mostovima. Moglo im se jer nisu izgubili nikoga. Oni su samo lecili kompleks nize vrednosti. Izigravali su "heroje" koji svoju srecu iskazuju u trenutku opste nesrece i patnje. Secam se i RTS propagande koja je slavila poraze, koja je od ubica pravila heroje i koja je ushiceno brojala zrtve "neprijatelja". To je bio potpun mrak u svakom smislu te reci. Mrak i preko dana, mrak i kada svanjava. Sunce nije moglo pobeci od nas ali mi to sunce nismo videli niti osetili.

Dugo je trebalo ovom narodu da se probudi, trgne, ustane. Dugo nam je trebalo da se suprotstavimo zlu koje je bilo ovekoveceno u liku i delu balkanskog kasapina. Iskren da budem, nismo se mi sami probudili. Zoran nas je probudio. Ta energija promena je bila prisutna i pre rata na Kosovu ali je bila lose kanalisana. Brzo su savezi pucali a Milosevic je to koristio kao energy napitak.

Od malih nogu sam isao na mitinge. Najvise sam se radovao pistaljkama i serpama.Ta euforija, ta energija i ta homogenost normalnih i hrabrih ljudi me je ohrabrivala. Tako da je tada ulica (ne u negativnom kontekstu) uticala da postanem borac koji se ne plasi prepreka i koji ce se boriti do konacne pobede.

Desio se 5.oktobar. Narod je pobedio a Milosevic otisao. I u toku predizborne kampanje nisam se radovao sto ce Kostunica biti naslednik. Ali sad vam je jasno da je on morao biti stavljen na to mesto jer ovaj narod voli ogranicene, nesposobne, uspavane, licemerne, nacionalisticke i plitke vodje. Ovaj narod uziva u mazohizmu. Mi smo sami sebi uvek bili najveci neprijatelji. Vecina naroda je glupa i kod njih prolazi ta konzervativno-tradicionalisticka retorika i ideologija. Nisam se tada plasio toliko jer je Zoran postao premijer, ali sam osecao da se institucionalne promene nece u potpunosti dogoditi. I ta predvidjana su se kasnije i obistinila. Kostunica je kohabitirao sa Milosevicevim ratnicima, a onda i ubrzo okrenuo ledja Zoranu. Od tada je u krugu macaka spremao atentat na jedinog pravog drzavnika. Ono sto me je bolelo, to je sto smo samo na kratko bili normalni, a onda opet postali ludi. Ili bolje receceno, ovaj narod je uvek bio lud samo je na trenutke bio izlecen. Neke bolesti se ipak vracaju. I vratile su se. No o tome kasnije.

Za vreme Djindjica, Srbija jeste prosperirala, inflacija dratsicno opala, BDP se dratsicno povecao, penzije i plate porasle, stopa nezaposlenosti se smanjila, a sto je najvaznije gradjani su osecali sigurnost i bezbednost. Dok je Zoran bio premijer jedino sam tada bio ponosan Srbin ali ne, ne i ne Srbenda. 12.marta 2003. izvrsen je politicki atentat na premijera Djindjica. Nije to samo nalozio onaj zmirkavi, vec i delovi SPC, sluzbe DB, razni mafijaksi mediji, Seselj, Nikolic, akademici i svi oni gradjani koji su verovali u montirane lazi o Zoranu. Blatili su ga jer je bio iskren, hrabar i beskompromisan. Blatili su ga jer je bio najbolji. Da, ubila ga je mafija jer joj je objavio rat. Ubila ga je ljubomora frustriranih politickih protivnika i zatucanih malogradjana. Srbija je ubila coveka koji je od nje pokusao da napravi zemlju u kojoj ce se znati red i zemlju sa kojom bismo se ponosili u svetu. Tog dana je nova i normalna Srbij umrla. Tog dana smo mi preziveli ali i doziveli novi poraz i novu patnju. Plakali smo za Zoranom i plakali smo za igubljenom nadom. Placemo i sada i plakacemo jos dugo.

Srbi su uvek voleli da izigravaju zrtve cak i onda kada za tim nije bilo nikakvog povoda. I dan danas Srbi misle da je ceo svet protiv njih, da su nam svi neprijatelji, da su svi ljubomorni na nas i da se kuju zavere protiv "nebeskog" naroda. Ocigledno su ratovi ostavili trajne posledice po psihu vecine Srba. Danas ta vecina torturise nas normalne. Danas mi duboko tonemo jer su lazi i zavere sistem vrednosti vecine. Kako mogu da budem srecan sto zivim u Srbiji kada je nacionalizam ispravna vrednost, kada je sovinizam ispravna vrednost a drzava ima obrise fasizma? Kako da budem srecan u Srbiji kada nacionalisti sebi daju za pravo da mere ko je veci Srbin a ko je izdajnik? Pa ja, i ljudi koji razmisljaju kao ja, smo navikli na te neosnovane etikete, da smo izdajnici, strani placenici ili zagovornici politike protiv Srbije. Ljudi, danas je 2012. a te bolesti dozivljavaju potpuni procvat. Srbija je kancerogena drzava. U ovoj zemlji, mi pripadnici Druge Srbije, smo solidarni ali i veoma hrabri i odlucni. Nas ne mogu zastrasiti pretnjama i ucenama. Nas ne mogu ucutkati. Mi se ne libimo da kazemo istinu niti zbog govorenja istine strahujemo. Istina mora biti slobodna i saopstena. Ta istina smeta nasim nacionalistima i fasistima. Smeta ima jer su oni zadojeni mrznjom i odgajani uz nebeska pravila. Mi, sa ove druge strane, se i dalje drzimo i ohrabrujemo. Ne znam koliko cemo opstati u ovoj mracnoj Srbiji. Ne znam jer se svaki dan sve vise razocaravamo u ono sto se u njoj zbiva. Drzava svaki dan kapitulira pred nasilnicima, pred hordom fasista koji su spremni da ubiju svakog ko ne misli kao oni. I onda dolazimo do novog pitanja, da li je Srbija zemlja u kojoj su svi gradjani bezbedni i zasticeni? Nije! Kako da budemo bezbedni mi koji smo svesni svih zlocina koje je neko u nase ime cinio? Kako da budemo bezbedni mi koji prihvatamo realnost na Kosovu i koji Srebrenicu nazivamo genocidom? Danas reci da je Srebrenica genocid znaci postati meta one vecine koja zavodi red u drzavi. Njih policija ne sme da ih uhapsi. Njih sudovi ne smeju da osude. A za SPC su sirota patriotska deca. Kako se mozemo osecati bezbedno u zemlji koja slavi zlocince? Naucna istrazivanja su dokazala da su ljudi zadojeni mrznjom fakat glupi. Ali to nije nikakva uteha kada te horde nasilnika diktiraju parvila ige. Mi koji ne pristajemo na to, smo svakodnevno izlozeni vredjanju i pretnjama. Samo su se grdno prevarili ako misle da ce zastrasivanjem uticati na nas. Nece, jer mi necemo ni pedalj odstupiti od borbe za Srbiju buducnosti, za Srbiju svetolosti i za Srbiju bez straha i mrznje.

Cesto se osecam pogubljeno u ovoj zemlji, jer svakim danom osecam da ona tone u mojim ocima. A za to nismo krivi mi normalni, vec oni koji nas silom drze u mraku i u potpunoj izolaciji. Doslo je vreme kada je sramota biti normalan, kada je sramota voleti, kada je sramota postovati. Zavladao je zlurad i nakaradan sistem vrednosti. Danas je lako biti nacionalista. Danas je lako nositi uniformu sa natpisom Kosovo je Srbija, ili sa likovima onih koji su odgovorni za masakr u Srebrenici. Danas je lako biti heroj samo ako klicete ratne parole. Danas je lako biti patriJota. Ali je danas tesko biti kosmopolita i covek velikog srca. Ja ne nosim tu njihovu uniformu. Ja ne mrzim nijedan narod. Ja svaku zrtvu tretiram isto. Ja se ne stidim da glasno govorim o zlocinima koji se nama stavljaju na teret. Ja se ne plasim da budem deo one Druge Srbije koju vecina mrzi, nipodastava, nazalost i ubija.

Kako bih danas opisao zemlju u kojoj zivim vise od dve decenije? Jako lepa zemlja, na brdovitom Balkanu, u Evropi. Mi smo zemlja sa mnogo pridordnih lepota: prelepih jezera, reka, planina, salasa. Mi smo zemlja kafana, tamburasa, kvalitetnih vina, dobre rakije, lepih manifestacija, ukusne hrane... Ali smo usamljena zemlja. Gradjani su nesrecni, gladni, obeshrabreni, uplaseni i apaticni. Sistem nam je partokratski. Partije su nam intersene grupe. Imamo zdravstvo koje pacijente ubija. Imamo sudstvo koje kriminalce oslobadja. Imamo poslanike koji zaradjuju spavanjem i laganjem. Imamo utakmice gde se krv proliva. Srbija je zemlja nesigurna za strance. Zemlja u kojoj se zvizdi "Marseljezi"i i "Lijepoj nasoj". Zemlja u kojoj rukometasi nose sajkace. Zemlja u kojoj sportisti na doceku pevaju "Ko ne skace Srbin nije". Zemlja u kojoj se patriJotizam dokazuje onanisanjem na Djokovica koji igra za svoj dzep. Zemlja u kojoj je IN prebiti Hrvata. Zemlja u kojoj se pale dzamije i ambasade. Zemlja koja iz rata nije izasla. Zemlja u kojoj se ne postuju razlike. Zemlja koja je po Ustavu sekularna a u praksi klerikalna. Zemlja u kojoj su najveci trovaci razni akademici, reziseri, pevaci. Zemlja u kojoj vladike zlostavljaju decu, a neke druge se voze blindiranim dzipovima. Zemlja koju tajkuni drze u svojim kandzama. Zemlja u kojoj je Kurir postao Bukvar. Zemlja u kojoj je ubijen premijer. Zemlja u kojoj vlada verski fanatizam. Zemlja u kojoj su politicari upleteni u sport. Zemlja u kojoj deca ne mogu da navijaju bez straha da im se nesto ne desi. Zemlja u kojoj je obrazovanje poslednja rupa na svirali. Zemlja u kojoj sindikati diluju sa partijama. Zemlja kojoj je vaznije 12% teritorije nego zivoti sedam miliona ljudi. Zemlja ciji predsednik dobija orden kojim su ranije odlikovani i Karadzic i Milosevic. Zemlja u kojoj predsednik izmislja i fingira atentat. Zemlja u kojoj se smenjuje direktor Nacionalne biblioteke jer se bori za slobodu misljenja. Zemlja koja neguje nostalgiju za devedesetim.

Ja se i dalje borim, ne odustajem i boricu se za one ideale koji su ovde davno izumrli. Verujem da ima dosta vas koji ste spremni da stvorimo zdravu Srbiju, koja ce biti sigurna za sve normalne i postene ljude. Zelim da svako od vas kada ustane nadje snage i volje da nesto korisno uradi, da zaboravi na razlike, da ne mrzi a da voli, da deli srecu a ne da uziva u sebicluku. Nece biti lako, put je trnovit, ali ne sme biti straha da se istraje. To moramo uciniti zbog nas i buducih generacija.

Za sada je moja Srbija samo prirodno lepa, a ipak ruzna!

Radovan Nenadic